Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je najznačajnija ličnost srpske književnosti, filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. On je bio reformator srpskog jezika i pravopisa. Izdao je više zbirki narodnih pesama i pripovedaka, prvu srpsku gramatiku (“Pismenica”) i rečnik (1818).

Pogledajte neke od njegovih najzanimljivijih izreka.

Citati i izreke – Vuk Stefanović Karadžić

Ko priznaje, pola mu se prašta.

Dobro je znati šta ljudi misle i govore, ali ne treba svakoga goniti koji što protivno rekne. Osobito ljude koji, po nesreći, imaju pravo…

Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.

Bez društva nema junaštva.

Tuga i ljubav ne mogu se sakriti.

Ko vraga svećom traži, taj će ga i naći.

Ljubav je lepa, ali je slepa.

Ne boj se smrti, nego zla života.

Ludi boj biju, a mudri vino piju.

Sa svojom štulom nisam mogao misliti ni na konja ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati, koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci, a moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom. Isto toliko koliko štula, zadržavala me je na mestu i moja žena…

Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.

Ne da se, ali će se dati.

Jezik laže, srce istinu kaže.

Ako ne počneš, nećeš ni završiti.

Biber je zrno maleno, ali pred gospodu izlazi.

Onome ko zna čekati, vreme otvara vrata.

Dobra žena praznu kuću čini da je puna.

Ako zlo neće od tebe, a ti beži od njega.

Bez zbora nema dogovora.

Ljubav je puna i meda i jada.

Blago tome koji pameti nema. Kad se neko ne brine kad bi se trebao brinuti ili se ne plaši kad bi se trebao plašiti.