Jovan Dučić je najznačajniji pesnik srpskog modernizma i najznačajniji liričar zlatnog doba srpske književnosti. Najveći filozof među pesnicima i najveći poeta među filozofima, bio je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. veka. Od njegovih proznih dela – eseji, studije, putopisi, izdvajaju se: “Blago cara Radovana” i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. U srpsku poeziju uneo je duh francuskog parnasizma i simbolizma. Najpoznatiji pesnički ciklusi su “Carski soneti”, “Dubrovačke pesme”, “Jadranski soneti”, “Senke po vodi”, “Duša i noć”, “Jutarnje pesme”…

Pogledajte neke od najzanimljivijih izreka, jednog od najvećih srpskih pesnika.

Citati i izreke – Jovan Dučić

U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.

Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima: jedno je stvar Božja, a drugo pronalazak čovekov.

Žena iskreno veruje da je muškarac voli samo onda kad zbog nje pati i kad u nju stalno sumnja.

Žena oprašta, ali ne zaboravlja; muškarac zaboravi i kada ne oprosti.

Svet podnosi starca samo ako je bogat ili duhovit.

Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik; jer ružne reči ostanu i kad se ogovarač zaboravi.

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, već od čoveka.

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.

Neprijatelji, to su samo naši prerušeni prijatelji koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda.

Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji.

Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu očajno da se omrznu, a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.

Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao i da najsrdačnije razgovaramo.

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da se vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se nikada nisu hteli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest i okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrdi samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. Oni su sitničari i zavidljivci; i kao što teško nekom pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljivi i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najvidnija manifestacija.