Duško Trifunović (Sijekovac kod Broda, 13. septembar 1933 – Novi Sad, 28. januar 2006) bio je srpski pesnik, književnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao sa 26 godina pri povratku iz vojske.  Napisao je 20 knjiga poezije, 4 romana i nekoliko drama. Veliku slavu je stekao zbog saradnje sa grupom “Bijelo dugme”. Sem toga, pisao je tekstove za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Jadranku Stojaković, Željka Joksimovića..

Pogledajte neke od njegovih najzanimljivijih izreka.

Citati i izreke – Duško Trifunović

Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Riječ nostalgija znači – povratak bolu.

Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim.

Što bi dao da si na mom mestu, da te mrze a da ti se dive?

Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao.

Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene.

Naša se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome.

Nisam ja toliko glup da bih maštao. Znam da je mašta nešto što nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo mašte.

Čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.

Sav život je umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, šta je bilo “između”, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje.

Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti.

Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta.

Nacija je neka francuska izmišljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka.