Čuang Ce je bio kineski filozof i njegovo ima znači „učitelj Čuang“. Smatra se jednim od velikih učitelja taoizma. Smatrao je, da je civilizacija iskvarila ljudska srca i uništila harmoniju čoveka i kosmosa, takođe je smatrao, poput filozofa Lao Cea da je idealan život u jedinstvu sa taom. Ovo se može postići jedino čistog, praznog srca, što je Čuang Ce nazivao „izgladnjivanjem srca“.

Pogledajte neke od njegovih najzanimljivijih izreka.

Citati i izreke – Čuang Ce

Ne znači da je pas dobar ako glasno laje. Isto tako ne znači da je čovek dobar ako je vešt s rečima.

Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek? Između čoveka i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari.

Ako nekoga pobediš argumentom, to još ne mora da znači da si ga uverio.

Pretpostavite da sanjate da ste ptica. Vi zaista uzlećete u nebo. Pretpostavite da sanjate da ste riba. Vi zaista ronite u dubinu ribnjaka. Sudeći prema tome, niko ne može biti siguran da li smo mi — vi i ja, koji upravo sada i ovde govorimo o tome — budni ili tek sanjamo.

Poteškoća je u ovome: spoznaja zavisi od nečega što se nalazi izvan nje da bi dokazala svoju ispravnost. Obzirom da je baš to od čega je zavisna neizvesno, kako onda mogu znati da ono što nazivam prirodom nije čovek, a ono što nazivam ljudskim da nije u biti priroda? Potreban je istinski čovek da bi postojala istinska spoznaja.

Čamac se može skloniti u zatonu; mreža se može skloniti u jezeru; za njih se može reći da su sasvim bezbedni. Medutim, snažan čovek može da dođe u ponoć i odnese ih na leđima. Neuki ne vide, bez obzira koliko dobro sklanjali stvari – manje ili veće – uvek postoji mogućnost da se izgube. Ali ako svemir sklonite u svemir, više neće imati gde da se izgubi. To je velika istina stvari. Stoga mudrac pravi izlete u ono što se ne može izgubiti i ostaje zajedno s tim.

Noge patke su kratke, ali ako pokušamo da ih produžimo patka će osetiti bol, ždralove noge su duge, ali ako pokušamo da ih skratimo, ždral će osećati bol. Stoga ne treba da skraćujemo ono što je po prirodi dugo, niti produžavamo ono što je po prirodi kratko.

Ako je postojalo vreme kad je bilo ništa, onda je moralo postojati i vreme kad nije bilo ni toga ništa. To ništa je, dakle, nekad nastalo. Može li se onda reći da li ono pripada biću ili nebiću? Čak ni za reči koje sam upravo izgovorio ne mogu reći da li nešto znače ili ne znače ništa.

Kako mogu znati da ljubav prema životu nije obmana? Kako mogu znati da onaj ko se boji smrti nije nalik detetu koje se izgubilo i ne zna da je na putu kući?

Pošto su sve stvari jedno, koji prostor ostaje za govor? Jedan plus govor čine dva. Dva plus jedan čine tri. Kad se odavde pođe dalje, čak ni najveštiji račundžija neće moći da dospe do kraja, a još manje običan svet! Ako idući od ničeg ka nečem možemo da dosegnemo tri, koliko ćemo više dosegnuti ako od nečeg idemo ka nečemu! Ne idimo dalje. Zaustavimo se tu.

Praviti razliku, znači praviti izvesnu konstrukciju. Međutim, konstrukcija je isto što i destrukcija. Za celinu ne postoji ni konstrukcija ni destrukcija, već se stvari usmeravaju jedinstvu i postaju jedno.

Svemir je jedinstvo svih stvari. Ako postignemo to jedinstvo i poistovetimo se sa njim, onda su udovi našeg tela samo prah i blato, dok su život i smrt, kraj i početak samo smenjivanje dana i noći, koje ne može poremetiti naš unutarnji mir. Koliko ćemo se manje uzbuđivati zbog ovozemaljskog gubitka i dobitka, dobre i loše sreće!

Duh je savršenog čoveka poput ogledala. Ogledalo ne trči za stvarima kako bi uhvatilo njihov odraz, a kada ih odražava, ne drži ih samo za sebe. Tako ga ništa ne može oštetiti, tako ga ništa ne može pokvariti.

Hteti izbeći neizbežno znači povećati svoju bol.

Veličina je bezgranična, vreme je beskrajno, stanja su prolazna, početak i kraj se ne mogu ustanoviti.