Uvod i osnovne karakteristike privrednih društava 

Započinjanje biznisa u pravnom smislu je veoma bitna stavka svakog preduzetnika. Od izbora pravne forme (oblika) budućeg biznisa zavise mnoga kasnija pitanja koja mogu u mnogome olakšati ili otežati redovno poslovanje i uvećati ili smanjiti troškove posla. Ova pitanja na početku mogu delovati bezazleno. Vremenom, ukoliko nisu od samog osnivanja dobro struktuirana i definisana, dovode do niza „neočekivanih” situacija, pravnih zamki i na kraju do toga da se iz iz jedne pravne forme, u kojoj se započeo biznis, pređe u drugu pravnu formu, sa kojom se zapravo moglo i trebalo krenuti od samog starta, i na taj način bi se mogle izbeći sve komplikacije. U prilog navedenom izlaganju govori i činjenica da je u Srbiji u poslednjih nekoliko godina veoma aktuelna promena pravne form-oblika (iako se to ne smatra promenom pravne forme) iz forme preduzetnika u formu D.O.O.

Pravna pitanja u fazi započinjanja biznisa i izbora forme (oblika) privrednog subjekta se pre svega odnose i na kraju, imaju velikog uticaja na tehničke odnosno proceduralne, statusne, radnopravne i poreske implikacije odabrane forme biznisa o čemu će detaljno biti izlagano u nastavku ovog kursa.

Osnovne karakteristike privrednih društava i preduzetnika

U našoj, kao i u međunarodnoj nauci i praksi dve najrasprostranjenije pravne forme (oblika) biznisa su:

• privredno društvo-pravno lice i
• preduzetnik-fizičko lice

Privredno društvo je pravno lice koje osnivaju osnivačkim aktom pravna i/ili fizička lica radi obavljanja određene privredne delatnosti, a u cilju sticanja dobiti. Iako naizgled zakonska definicija, koja je upravo izneta, deluje kratka, ona sadrži sve što se odnosi na buduće privredno društvo i sam biznis. Prvo, u pitanju je pravno lice što znači zaseban privredni subjekt-entitet, koji je pravno nezavisan od svojih vlasnika-osnivača, takvo društvo ima sve svoje samostalne i lične statusne podatke i svoj zasebni privredni i statusni kapacitet. Drugo, privredno društvo se osniva osnivačkim aktom, ako je jednočlano privredno društvo (npr. D.O.O. ili akcionarsko društvo sa jednim članom/akcionarom) onda je osnivački akt u formi odluke o osnivanju, dok kod višečlanih privrednih društava osnivački akt je u formi ugovora o osnivanju. Treće, smisao i svrha biznisa je obavljanje određene privredne delatnosti, i na kraju, četvrto, privredno društvo se osniva odnosno biznis započinje i krajnji cilj je sticanje dobiti, lukrativnost. Nema potrebe dodatno pojašnjavati četvrti segment ove definicije jer sve ono što bi se nazivalo biznis, a ne bi vodilo uspehu i sticanju dobiti, ne bi se moglo u pravom smislu reči izjednačiti sa biznisom.

Pravne forme privrednih društava u smislu Zakona o privrednim društvima odnosno pozitivnih propisa Republike Srbije su:

Društva lica – društva sa neograničenim rizikom

• ortačko društvo (u daljem tekstu biće korišćena i skraćenica “O.D.”)
• komanditno društvo (u daljem tekstu biće korišćena i skraćenica “K.D.”)

Društva kapitala – društva sa ograničenim rizikom

• akcionarsko društvo (otvoreno i zatvoreno akcionarsko društvo, u daljem tekstu biće korišćena i skraćenica “A.D.”)
• društvo s ograničenom odgovornošću (DOO)

 

Navedene forme privrednih društava su gotovo u svim modernim zakonodavstvima, odnosno u svetu, jako slične uz zaista neznatne razlike koje posebno za najstandardniju formu D.O.O. nisu od bitne važnosti. U nastavku će biti dat najkraći prikaz svake pravne forme privrednih društava pojedinačno. Zbog krajnje opravdane dominacije pravne forme D.O.O. koja je najfleksibilnija i najekonomičnija forma privrednog društva, nije najpraktičnije i svrsishodno zadržavati se i detaljno obrazlagati sve pravne forme privrednih društava.

Primera radi, u našoj zemlji je do sada osnovano preko 90% privrednih društava u formi D.O.O, dok ostale forme društava nisu uopšte ili su u jako malom procentu zastupljenje. Slični odnos i zastupljenost D.O.O. u odnosu na ostale forme privrednih društava je i u inostranstvu. Kod nas bi navedeni procenat zastupljenosti DOO bio i prilično veći da postupak privatizacije ne primorava privredna društva koja se privatizuju da iz privatizacije “izađu” u formi A.D. o čemu će biti reči.

Društva lica

1. Ortačko društvo (eng. “parthership company”) je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka društva radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Ortačko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. Ortačko društvo i D.O.O. imaju veoma mnogo sličnosti, gotovo da su identični načini osnivanja, organizovanja, odlučivanja, raspolaganja vlasništvom i slično (u nastavku će biti više izlagano o D.O.O, pa tako sve što će biti rečeno za D.O.O, može se na sličan način urediti i u ortačkom društvu). Međutim, ključna razlika je to što su ortaci ortačkog društva odgovorni solidarno za sve obaveze ortačkog društva celokupnom svojom imovinom, dok kod D.O.O. članovi  ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze D.O.O, osim u izuzetnim slučajevima, o čemu će kasnije biti reči.

Upravo prethodno rečeno je i glavni razlog zbog kog je broj ortačkih društava u odnosnu na društva sa ograničenom odgovornošću minoran (u proseku na svakih 15-25 društva sa ograničenom odgovornošću postoji 1 ortačko društvo), kako u svetu, tako i kod nas.

2. Komanditno društvo (eng. “limited partnership” i, “special partnership”), jeste privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka (identičan mehanizam, prava i obaveze u tom delu kao i kod O.D), radi obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno za njegove obaveze (komplementar), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno do visine svog ugovorenog uloga (komanditor). Komanditno društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom imovinom. Ova forma društva je nastala u srednjem veku iz potrebe da se ljudi koji su finansirali putovanje i trgovinu brodovima osiguraju i odgovaraju do visine tako unetog uloga, kao i da podaci o njima ostanu tajni (sveštenstvo i plemstvo).

Vremenom je ova forma izgubila u potpunosti na svom značaju i gotovo da je nema u pozitivnoj praksi. Predmetna forma je, ništa drugo, nego hibridno društvo i prelazna faza između ortačkog društva i društva sa ograničenom odgovornošću. Činjenica da spaja nespojivo (nekog ko je spreman da neograničeno odgovara za biznis i nekoga ko to nije), zatim da je jako staromodna, nefleksibilna, zastarela i da nije ništa drugo do pravnog surogata D.O.O. i O.D, dovoljan je razlog što je ova forma kod nas i u svetu zastupljena do najviše 1% u odnosu na ostale aktivne forme privrednih društava.

Društva kapitala

1. Akcionarsko društvo (eng. “joint stock company”) jeste privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije koje se u tu svrhu izdaju. Akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom. Akcionari akcionarskog društva ne odgovaraju za obaveze društva, osim do iznosa ugovorenog, a neuplaćenog uloga u imovinu društva, što praktično znači da kada unesu ceo ulog koji su ugovorili u osnivačkom aktu svaka dalja odgovornost akcionara prestaje. Nije celishodno za potrebe ovog kursa upuštati se u detaljnu analizu akcionarskih društava upravo iz razloga što su ova društva “magneti” za prikupljanje ogromnog kapitala i što za započinjanje biznisa, osim tamo gde ne postoji zakonska obaveza da se privredno društvo osnuje u formi A.D. (banke, osiguravajuća društva, berze i slično) ova forma društva nije adekvatna. U našem pozitivnom pravu akcionarska društva se dalje dele na: otvoreno akcionarsko društvo (“open joint stock company”) i zatvoreno akcionarsko društvo (“closed joint stock company”).

Otvoreno A.D. – Akcionarsko društvo se smatra otvorenim ako osnivači učine javni poziv za upis i uplatu akcija u vreme osnivanja društva, odnosno ako takav poziv učini društvo nakon osnivanja izdavanjem svog prospekta na nekoj od berzi. Otvoreno akcionarsko društvo ne može ograničiti svojim osnivačkim aktom, statutom ili drugim opštim aktom prenos akcija trećim licima. Naprotiv, prenos akcija je potpuno slobodan, ali potpuno slobodan na berzi (kupoprodaja akcija) dok za trgovanje, odnosno raspolaganje van berze osim poklona, u slučaju nasleđa, ili promena statusa kod privrednih društava, ne može vršiti promet. Tako npr. nije moguće napraviti ugovor o kompenzaciji gde bi neko dao određenu stvar (kuću) ili pravo (autorsko pravo, potraživanje duga) u zamenu za akcije koje se kotiraju na berzi. Broj akcionara otvorenog akcionarskog društva je neograničen.

Zatvoreno A.D. (“closed joint stock company”) je privredno društvo čije se akcije izdaju samo njegovim osnivačima ili ograničenom broju drugih lica. Zatvoreno akcionarsko društvo može imati najviše 100 akcionara. Zatvoreno društvo ne može vršiti upis akcija javnom ponudom ili na drugi način nuditi svoje akcije javnim putem. Dakle, ne može biti kotirano na berzi. Zatvoreno akcionarsko društvo je jako slično društvu sa ograničenom odgovornošću, gotovo identično.

Suštinska razlika je što se ono ipak i registruje i podaci o njegovim akcijama i akcionarima i statusu vode se pored Agencije za privredne registre i kod Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti, što svakako uvećava troškove biznisa. Sa druge strane, njegova (jedina) prednost u odnosu na D.O.O. je što kod ove forme privrednog društva raspolaganje akcijama/vlasništvom može biti slobodno odnosno bez obaveznog prava preče kupovine. Kod D.O.O. to nije najbolje uređeno pozitivnim propisima. Kod D.O.O. se može urediti slobodan prenos vlasništva (udelima), ali ipak uz obavezu prava preče kupovine suvlasnika takvih udela.

Da nije bilo postupka privatizacije u Srbiji koji je prinudno obavezivao da privatizovana društva – subjekti privatizacije – budu otvorena akcionarska društva, kao i da nije ostalih imperativnih propisa iz oblasti tržišta kapitala, osiguranja i bankarskog poslovanja koji propisuju kao obaveznu formu, verovatno ne bi postojalo ni jedno otvoreno akcionarsko društvo u Srbiji. Odnosno, postojao bi jako mali broj zatvorenih akcionarskih društava.

Poseban osvrt na d.o.o.

Društvo sa ograničenom odgovornošću – d.o.o.

Pojam i odgovornost . – D.O.O. u smislu Zakona o privrednim društvima koji Zakon reguliše sva privredna društva i preduzetnika, privredno društvo jeste ono koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova odnosno osnivača radi obavljanja određene delatnosti ili određenih delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Apsolutno identičan termin i pojam kao i termin “član”  označava i termin “osnivač” i ova dva termina ne treba mešati i misliti da je “osnivač” samo onaj/i koji je/su osnovao/li D.O.O a da su “članovi” ostali koji su naknadno stupili u DO.O. Ovo su česte zablude u praksi. D.O.O. odgovara za sve svoje obaveze celokupnom svojom imovinom dok osnivači/članovi D.O.O. ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze svog D.O.O. Ovo je bitno pravilo kod D.O.O. koje pravi ključnu razliku između D.O.O. i preduzetnika i D.O.O. i O.D. gde preduzetnik i ortaci kod O.D. za sve obaveze svog biznisa odgovaraju svom svojom imovinom, uključujući tu i imovinu biznisa, ali i svoju ličnu imovinu.

Dakle, član D.O.O. ne odgovara za obaveze D.O.O, osim do iznosa neunetog uloga u imovinu društva. Po ovom pitanju takođe postoji zabluda u praksi. Odgovornost člana D.O.O. je limitirana do visine neunetog uloga, ali kada je član uneo ceo ulog u D.O.O. onda ne može biti reči niti mogućnosti o njegovoj ličnoj odgovornosti za bilo koje druge obaveze.Na primer, ako je neki član D.O.O. upisao kod osnivanja tog D.O.O. 500,00 (pet stotina) EUR, a uplatio 250,00 (dve stotine i pedeset) EUR, i D.O.O. počne da radi i zaduži se, odnosno uzme kredit kod banke u iznosu od 1.000.000,00 (jedan milion) EUR i ne bude u mogućnosti da vrati predmetni iznos kredita, banka će moći da se od navedenog člana naplati samo do iznosa upisanog, a neuplaćeog uloga. U konkretnom slučaju, samo za upisanih a neunetih 250,00 EUR. Banka dalje nema nikakve pravne mogućnosti da se od takvog člana naplati za veći iznos po ovom osnovu.

Navedeno pravilo trpi samo jedan izuzetak, koji nažalost, u sudskoj praksi gotovo da nikada nije primenjen prema podacima kojima raspolažemo. Naime, ako bi osnivač/član D.O.O. zloupotrebio za prevarne i druge nedozvoljne ciljeve svoj D.O.O, onda bi se njegova odgovonost “proširila” i na ličnu imovinu člana tj. takav osnivač/član bi odgovarao za obaveze svog D.O.O. i svojom ličnom imovinom- ovaj institut u pravu je poznat pod nazivom “probijanje pravne ličnosti D.O.O.” (eng. „lifting the veil – piercing the corporate veil“). Društvo s ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova, a sam član D.O.O. može biti svako fizičko i/ili pravno lice.

Načelo slobode ugovaranja – Ovo načelo je veoma važno, gotovo ključno za uređenje partnerskih odnosa u D.O.O. i ono i ima najveći značaj kada se biznis pokreće partnerski između dva ili više pravnih i/ili fizičkih lica, dajući D.O.O. veliku prednost u odnosu na bilo koju drugu formu, uključujući tu i preduzetnika. Naime, članovi D.O.O. svoje međusobne odnose u D.O.O., kao i odnose sa D.O.O, uređuju slobodno ako zakonom nije drukčije uređeno za samo određena pitanja. Predmetno pravilo znači da se gotovo sva pitanja u D.O.O. uređuju po principu autonomije volje osnivača/članova D.O.O. i uz veoma mali broj imperativnih odredbi zakona koje članovi D.O.O. ipak ne mogu do kraja da uređuju po svojoj apsolutnoj diskreciji. Ta imperativna pitanja nisu od velikog značaja za ugovorne odnose članova međusobno, pa i za međusobne odnose članova i D.O.O, već pre svega za neke osnovne statusne stvari bez kojih bi se obesmislilo i samo osnovno funkcionisanje i postojanje D.O.O. kao što su na primer obavezni minimalni novčani osnovni kapital, maksimalni broj članova D.O.O, vrsta uloga, obavezni organi društva i ostala slična pitanja koja su ipak takva da ne može da se dozvoli do kraja da se uređuje po volji osnivača/članova D.O.O.

Tako bi na primer bilo apsurdno i unelo bi pravnu nesigurnost kada bi svaki D.O.O. imao svoje organe onako kako ih izmisli i postavi svaki osnivač/član datog D.O.O. Ali sa druge strane, i kod ovakvih pitanja zakon predviđa niz odstupanja koja idu u prilog slobodi ugovoranja. Tako na primer, zakon predviđa da su obavezni organi upravljanja upravni odbor ili direktor, ali ipak ostavlja osnivačima/članovima da se sami opredele da li hoće da im organ upravljanja bude direktor ili upravni odbor.

Ovo načelo je u praksi veoma bitno jer upravo ono usled nefleksibilnosti ostalih odredbi drugih zakona i prakse daje prostor partnerima i investitorima za započinjanje novog biznisa ili pristupanju partnera drugom partneru u njegov D.O.O. za biznis koji je u toku. Npr. iako Zakon o planiranju i izgradnji nigde izričito ne zabranjuje da se može raspolagati-prodavati pravo građenja iz građevinske dozvole, stav je upravnih organa da prodavanje prava građenja-građevinske dozvole-nije dozvoljeno, te onda investitori često kroz to što novi partner pristupi putem Ugovora članova u D.O.O. a D.O.O. poseduje građevinsku dozvolu pa samim tzv. Ugovorom članova (o kom će biti više reči u nastavku koji ugovor članova je ustvari i osnov za autonomiju volje i slobodu ugovaranja u D.O.O) uređuju sva pitanja upravljanja.

Uprošćeno, novom partneru nije prodato pravo na građenje jer to nije dozvoljeno po praksi (nezakonitoj po mišljenju autora) upravnih organa, ali mu je zato prodat deo biznisa i sa njim su zbog načela autonomije volje jasno sada precizirane sve stavke oko pitanja predmetne izgradnje i ostalih pitanja koja se odnose na upravljanje društvom. Predmetno načelo nije bitno samo zbog nefleksibilnosti ostalih odredbi drugih zakona i prakse, kao što je upravo navedeno u prethodnom primeru, već što i za svaki ozbiljniji partnerski projekat daje niz mogućnosti da se precizno i sistematski urede odnosi u D.O.O, način vođenja, finansiranja i odgovornosti u takvom projektu odnosno u samom D.O.O.

Osnivački akt i ugovor članova društva s ograničenom odgovornošću – osnivački akt je doslovce “lična karta” svakog D.O.O. U osnivački akt se po pravilu unose najvažniji i zakonom propisani obavezni podaci koji se odnose na sam status D.O.O. i to:

1. puno ime i prebivalište svakog fizičkog lica i poslovno ime i sedište svakog pravnog lica člana D.O.O;
2. poslovno ime i sedište D.O.O;
3. delatnost;
4. iznos osnovnog kapitala i iznos, vrstu i vrednost uloga svakog osnivača i opis vrste i vrednost nenovčanog uloga;
5. način i vreme unošenja nenovčanih uloga, odnosno vreme uplate novčanih uloga;
6. ukupan iznos troškova osnivanja, odnosno procenjeni iznos svih troškova plaćenih od društva ili zaračunatih društvu u vezi sa osnivanjem, a po potrebi i troškove pre nego što je utvrđeno da društvo ispunjava uslove za početak poslovanja;
7. odobrene posebne pogodnosti bilo kom licu koje je učestvovalo u osnivanju društva ili u poslovima pre osnivanja društva ili utvrđivanja ispunjenosti uslova za početak poslovanja.

Osnivački akt društva s ograničenom odgovornošću može sadržati i druge odredbe, uključujući i odredbe koje može sadržati i ugovor članova D.O.O. i obrnuto. Ovde je potrebno još ponovo skrenuti pažnju, da osnivački akt kada jedno lice osniva D.O.O. se donosi u formi odluke o osnivanju, dok kada je više lica osnivač/član D.O.O. osnivački akt se zaključuje (obratite dalje pažnju – nije termin “donosi” nego “zaključuje”) u formi ugovora o osnivanju. Zakon za osnivački akt zahteva bitnu,  svečanu formu („forma ad solemnitatem”)-odnosno potpisi osnivača/članova D.O.O. na osnivačkom aktu D.O.O. moraju biti overeni u sudu, inače ovaj akt ne proizvodi pravna dejstva.

Sa druge strane D.O.O, pored osnivačkog akta, može da ima i ugovor članova društva kojim se naročito uređuje poslovanje društva i upravljanje. Ugovor članova društva sačinjava se u pisanoj formi i ne mora da bude u svečanoj formi tj. overen u sudu, dovoljno je da je potpisan od strane svih osnivača.

On obavezno sadrži odredbe o:

1. obavezama članova društva na dodatne uloge pored osnovnih uloga, kao i o posebnim naknadama i posledicama u slučaju neispunjenja takvih obaveza;
2. posebnim uslovima i načinu prenosa udela članova društva koji se razlikuje od načina uređenog zakonom;
3. načinu za ostvarivanje prava glasa članova društva ili prava na dividendu (jednako pravo, pravo u skladu sa udelom u osnovnom kapitalu društva ili pravo utvrđeno na neki drugi način);
4. postupku odlučivanja, uključujući i postupak za odlučivanje u slučaju blokade odlučivanja među članovima društva i
5. bilo kom drugom pitanju kojim članovi društva žele da urede svoje međusobne odnose kroz navedeno načelo slobode ugovaranja.

U slučaju eventualne neusklađenosti između osnivačkog akta društva i ugovora članova društva, primenjuje se osnivački akt društva (npr. ako je osnivačkim aktom predviđeno da upravni odbor odlučuje-donosi odluke iz svoje nadležnosti prostom većinom glasova prisutnih članova upravnog odbora u svim slučajevima, a ugovorom članova društva je predviđeno da upravni odbor odlučuje-donosi odluke iz svoje nadležnosti jednoglasno tj. konsenzusom svih glasova prisutnih članova upravnog odbora, primenjivaće se pravilo iz osnivačkog akta odnosno smatraće se da upravni odbor odlučuje-donosi odluke iz svoje nadležnosti prostom većinom glasova prisutnih članova upravnog odbora u svim slučajevima).

U ovom delu treba skrenuti pažnju da ni jedno D.O.O. prema sadašnjim propisima nema niti može imati statut, što je česta zabluda u praksi i uobičajenoj poslovnoj komunikaciji zbog ranijih propisa koji su predviđali da D.O.O. može imati statut.

Ulog/ulozi u D.O.O. – Ulog u D.O.O. može biti novčani (isključivo novac) ili nenovčani (stvari i prava), uključujući i izvršeni rad i pružene usluge društvu. Ulozi članova D.O.O. ne moraju biti jednake vrednosti. Ulozi u D.O.O, novčani ili nenovčani, ulažu se u društvo u skladu sa osnivačkim aktom društva. Bitno je navesti da čim se ulog unese u društvo on postaje svojina društva, tako da član društva ne može da traži od društva da mu vrati dati ulog (npr. ako neko unese pravo svojine na kuću koju je posedovao kao vlasnik tj. fizičko lice, nakon osnivanja D.O.O, D.O.O. će postati vlasnik predmetne kuće, a osnivač/član, prethodni vlasnik kuće neće više imati nikakva prava na kuću, ali će zato na ime tog uloga steći udeo – vlasništvo u tom novom D.O.O. koje između ostalog sada poseduje predmetnu kuću).

Osnovni kapital – minimalni osnovni kapital – Novčani deo osnovnog kapitala D.O.O. na dan upisa iznosi najmanje 500,00 (pet stotina) evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, od čega se najmanje polovina, odnosno 250,00 (dve stotine pedeset) evra mora uplatiti na privremeni račun do registracije društva, a ostatak se može uplatiti na račun društva u roku od dve godine od dana registracije. Privremeni račun nije ništa drugo do depozitni račun na kome stoji takav novac i odmah po osnivanju društva, na zahtev direktora ili zastupnika društva, novac se sa privremenog računa transferira na redovan poslovni račun novog društva kao njegova imovina kojom slobodno dalje raspolaže, odnosno posluje. Osnovni kapital D.O.O. može se odlukom skupštine članova povećati u slučaju da društvo ima potrebu za novim kapitalom, odnosno investicijama, koje ne podrazumevaju zaduživanje, odnosno smanjiti ako sa druge strane D.O.O. želi da umanji vrednost svog kapitala, u veoma jednostavnim procedurama.

Česta je zabluda da je uplata osnovnog kapitala bez obzira na iznos, bilo minimalnih 500 (pet stotina) evra bilo većih, trošak osnivanja D.O.O. Naprotiv, to nije nikakav trošak jer taj novac koji se uplati kao osnovni kapital-ulog u D.O.O. postaje svojina D.O.O. u celosti i D.O.O. sa tim novcem u punom iznosu i krajnje slobodno raspolaže kako je upravo i opisano. Što se tiče gornje granice, kako novčanog tako i nenovčanog osnovnog kapitala D.O.O. iste su neodređene, odnosno ne postoje maksimalna ograničenja. Takođe, donja granica tj. iznos nenovčanog kapitala D.O.O. je neodređen i nema nikakvih ograničenja.

Pravo raspolaganja udelom – Udeo člana D.O.O, ukoliko nije drugačije određeno osnivačkim aktom ili ugovorom članova može se slobodno prenositi

1. drugom članu društva ili društvu;
2. bračnom drugu prenosioca, bratu, sestri, pretku, potomku ili bračnom drugu potomka;
3. zakonskom zastupniku ili nasledniku člana društva nakon njegove smrti;
4. statusnom promenom u skladu sa zakonom (npr. spajanje sa drugim društvom, podelom društva).

Zakon ovde ostavlja mogućnost da se navedeno pravilo drugačije uredi odnosno da se predvidi i bilo koji drugi vid slobode ili ograničenja u raspolaganju, sve do potpune zabrane raspolaganja, ili pak, sa druge strane, sve do potpune slobode raspolganja. Takođe, zakon predviđa i pravo preče kupovine (na strani društva, a potom, ako društvo ovo pravo ne iskoristi, i na strani ostalih članova) kada neki član prodaje ili na drugi način raspolaže svojim udelom u društvu. Kompanijsko pravo je oblast koja se bavi sličnim pitanjima.

Ovo je jako velika prednost D.O.O. u odnosu na sve druge forme privrednih društava, pa i preduzetnika, jer ovo pravilo uz ranije pomenuto načelo slobode ugovaranja daje ogroman prostor da se prave dalji partnerski odnosi u društvu (primaju novi partneri i investitori), postojeći partnerski odnosi jednostavno raskidaju: istupanje člana, prodaja ili prenos bez naknade udela člana koji istupa, kompenzacija, zalaganje udela kao sredstva obezbeđenja ili bilo koji drugi vid raspolaganja udelom) i na kraju, da se i naslednici i pravni sledbenici veoma lako involviraju u samo D.O.O. i nastave da budu vlasnici iza svog prethodnika što nije slučaj kod preduzetnika ili ortačkog ili komanditnog društva, pa čak nije u punoj meri slučaj ni kod akcionarskih društava, posebno u delu prijema novih akcionara povećanjem kapitala koji je mnogo složeniji u poređenju sa D.O.O.

Dva su osnovna načina kako novi član, nakon osnivanja D.O.O. može pristupiti u D.O.O:

1. prenosom udela od postojećih članova na tog novog člana za života ili u slučaju smrti/prestanka člana (bilo koji vid prenosa-poklon, prodaja, kompenzacija-slučajevi raspolaganja za života kod fizičkih, odnosno postojanja kod pravnh lica i/ili nasleđe, pravno sledbeništvo- slučajevi raspolaganja za slučaj smrti kod fizičkih odnosno prestanka i promene statusa kod pravnih lica)
2. povećanjem osnovnog kapitala koji unosi novi član u D.O.O.

Organi doo – skupština (organ vlasnika) i upravni odbor ili direktor (organ upravljanja) – Članovi odnosno osnivači  D.O.O. čine skupštinu D.O.O. Kod D.O.O. sa jednim članom funkciju skupštine vrši taj jedan član.

Upravo je skupština kao organ vlasnika organ koji odlučuje o najvažnijim statusnim pitanjima D.O.O. i to:

1. odobravanju poslova zaključenih u vezi sa osnivanjem društva pre registracije;
2. izboru i razrešenju direktora ili članova upravnog odbora i utvrđivanju njihove naknade, odnosno zarade (kroz ovo pravilo vlasnici posredno, a opet ključno upravljaju društvom);
3. odobravanju finansijskih izveštaja, donošenju odluke o vremenu i iznosu isplate članovima društva;
4. imenovanju internog revizora ili revizora društva i potvrđivanju njihovih nalaza i mišljenja, utvrđivanju naknade ili drugih uslova njihovog ugovora sa društvom;
5. imenovanju likvidacionog upravnika i potvrđivanju likvidacionog bilansa;
6. povećanju i smanjenju osnovnog kapitala društva, sticanju sopstvenih udela i povlačenju i poništenju udela, kao i o emisiji hartija od vrednosti;
7. davanju prokure i poslovnog punomoćja za sve ogranke društva;
8. odlučivanju o dopunskim ulozima od strane članova društva;
9. isključenju člana društva, prijemu novog člana i prenosu udela na treća lica kada je odobrenje društva potrebno;
10. statusnim promenama, promeni pravne forme i prestanku društva;
11. davanju odobrenja na pravne poslove članova društva, odnosno direktora i drugih lica;
12. sticanju, prodaji, davanju u zakup, zalaganju ili drugom raspolaganju imovinom velike vrednosti, u skladu sa zakonom (pod imovinom velike vrednosti u smislu zakona podrazumeva se svaka imovina ili pravna i poslovna aktivnost koja u pojedinačnim ili povezanim transakcijama prelazi 30% od knjigovodstvene vrednosti društva);
13. izmeni osnivačkog akta ili ugovora članova društva;
14. obrazovanju ogranka;
15. donošenju poslovnika o svom radu;
16. drugim pitanjima utvrđenim osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva koja su u delokrugu skupštine članova.

Da rezimiramo, skupština je organ vlasnika-osnivača/članova kroz koju oni biraju organe upravljanja tj. direktora ili upravni odbor i odlučuju o svim statusnim pitanjima u D.O.O. koja smo upravo nabrojali od prve od šesnaeste tačke, ali skupština ne upravlja direktno društvom, već to radi direktor ili upravni odbor u sklopu ovlašćenja i pod uslovima koje mu postavi skupština. Stoga se može reći da je skupština kao organ vlasnika organ koji indirektno, ali suštinski upravlja društvom jer ona postavlja i razrešava bez bilo kakvih uslova i apsolutno po svom izboru organe upravljanja koji posle direktno vode i odgovaraju za poslovanje D.O.O.

Upravni odbor ili direktor – Pored skupštine koja je organ vlasnika D.O.O. mora imati ili upravni odbor ili direktora (namerno je rečeno “ili” upravo zato što zakon ne dozvoljava da D.O.O. ima oba ova organa, već daje pravo da osnivači/članovi sami opredele koji žele od ova dva organa da imaju u D.O.O). Pitanje da li imati direktora ili upravni odbor u D.O.O. nema suštinsku, pa ni pravnu težinu, već pre svega organizacionu i tehničku važnost jer i direktor i upravni odbor imaju apsolutno jednaka ovlašćenja u zastupanju i upravljanju društvom.

Sva pitanja koja se odnose na redovno i direktno upravljanje su u nadležnosti ovih organa (upravni odbor ili direktor), dok su sva ostala pitanja u nadležnosti vlasnika, odnosno osnivača/članova o kojima članovi/osnivači odlučuju putem skupštine koju oni čine.

U poslove nadležnosti organa upravljanja, odnosno direktora ili upravnog odbora, naročito spadaju:

1. zastupanje društva i vođenje poslova društva u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom i ugovorom članova društva;
2. utvrđivanje predloga poslovnog plana;
3. sazivanje sednica skupštine članova društva i utvrđivanje predloga dnevnog reda;
4. sprovođenje odluka skupštine članova;
5. određivanje dana sa kojim se utvrđuje lista članova društva sa pravom na obaveštavanje, dan utvrđivanja dividende i dan plaćanja dividende, glasanje i druga pitanja;
6. zaključenje ugovora o kreditu;
7. utvrđivanje dana sticanja prava na učešće u dobiti i dana isplate učešća u dobiti, kao i dana sticanja prava glasa i drugih prava članova društva;
8. davanje i opozivanje prokure;
9. druga pitanja određena osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva;
10. izdavanje obveznica ili drugih hartija od vrednosti.

Što se tiče samog konsituisanja ovih organa D.O.O. (skupštine i direktora ili upravnog odbora), sazivanja sednica, kvoruma, načina odlučivanja, sva ova pitanja su veoma jednostavna, a sa druge strane ostavljena je sloboda da se najveći broj pitanja koji se na njih odnosi uredi po volji vlasnika D.O.O. Na primer, vlasnici mogu sami da odrede koja će većina biti potrebna da skupština donese sve ili neku određenu odluku u skuštini društva-konkretno, kojom većinom u skupštini se bira direktor D.O.O.

Dodajmo na kraju, da u D.O.O. su skupština i upravni odbor ili direktor obavezni organi dok postoje i fakultativni organi nadzora kao što su interni revizor ili nadzorni odbor koje D.O.O. može, ali ne mora imati i što je ostavljeno na slobodan izbor osnivačima/članovima D.O.O.

Prestanak D.O.O. i prestanak članstva – vlasništva u D.O.O. – Sam D.O.O. može prestati na nekoliko načina koji će biti detaljno precizirani na ovom mestu, ali važno je reći da su dva osnovna načina prestanka D.O.O:

• voljom osnivača-prostim donošenjem odluke o likvidaciji D.O.O. po izboru osnivača bez ikakvog obrazloženja ili uslova i
• usled nastupaja određenih posledica koje su imperativnog karaktera i gde zakon obavezno predviđa da D.O.O. mora prestati.

Dakle, načini prestanka D.O.O. su sledeći:

1. istekom vremena određenog u osnivačkom aktu (redak slučaj u praksi jer gotovo uvek se u osnivačkom aktu ne limitira trajanje društva već naprotiv navodi se da društvo traje neodređeno vremenski);
2. odlukom skupštine članova (ovo je način koji smo na početku opisali-slobodnom voljom vlasnika-osnivača društva);
3. statusnim promenama koje vode prestanku društva (npr. kada se D.O.O. pripoji nekom drugom društvu i prestane da postoji);
4. stečajem (bankrotstvom);
5. pravnosnažnom odlukom kojom se utvrđuje da je registracija društva bila ništava i određuje brisanje društva (npr. kada bi se utvrdilo da su potpisi osnivača na osnivačkom aktu društva lažni, odnosno da ne postoje osnivači društva, već da je u pitanju prevara);
6. nastupanjem događaja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva (takođe redak slučaj u praksi, npr. kada bi se predvidelo osnivačkim aktom ili ugovorom članova da će  društvo prestati da postoji ukoliko u jednoj poslovnoj godini ostvari gubitak ili dobit veći/u od 100.000 evra pa se to dogodi).

Jednočlano D.O.O. pored navedenih uslova prestaje u slučaju stečaja ili likvidacije nad tim jedinim članom koji nema pravnog sledbenika, odnosno smrću člana koji nema naslednika udela, što je i krajnje logično.

Prestanak članstva – vlasništva u DOO treba razlikovati u odnosu na prestanak samog DOO jer ovde DOO nastaje da postoji kao samostalno pravno lice samo jedan njegov osnivač/član više neće biti osnivač/član DOO. Po logici stvari ovo se ne može desiti u jednočlanom DOO jer se u jednočlanom DOO ako nema zamene člana prestankom ili smrću člana automatski prestaje i DOO.

Načini prestanka članstva u DOO su sledeći:

1. smrću fizičkog lica člana DOO;
2. prestankom pravnog lica člana DOO;
3. istupanjem (povlačenjem) u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva (kada je ovim aktima predviđeno da pod određenim uslovima određeni osnivač može istupiti iz DOO);
4. istupanjem (povlačenjem) uz povredu osnivačkog akta ili ugovora članova društva;
5. istupanjem (povlačenjem) u skladu sa sudskom odlukom;
6. isključenjem u skladu sa sudskom odlukom;
7. isključenjem u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva;
8. prenosom udela drugom licu;
9. u slučaju drugih događaja određenih osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva koji vode prestanku svojstva člana društva.

Sam D.O.O. i neke od njegovih ključnih prednosti u odnosu na preduzetnika, pre svega, dolaze do izražaja u pogledu ograničene odgovornosti njegovih članova koji ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze D.O.O. Kod preduzetnika, preduzetnik svom svojom imovinom uključujući i ličnu imovinu odgovara za obaveze svog preduzetničkog biznisa.

Druge velike prednosti D.O.O. su kada se planira partnerstvo u biznisu, odnosno kada se biznis pravno i operativno stuktuira kroz više vlasnika jer tu D.O.O. omogućuje kroz autonomiju ugovaranja međusobnih odnosa vlasnika jednostavno i lako definisano raspolaganje udelom, kao i pristup novih članova, odnosno istupanje postojećih članova, praktično i operativno upravljanje društvom odnosno ogroman prostor za efikasno uređenje partnerskih i upravljačkih odnosa, dok je preduzetnik forma koja isključivo važi za jedno lice-vlasnika biznisa ili za više lica koje se udružuju, ali u jedan krut odnos bez ikakve mogućnosti prenosa i raspolaganja vlasništvom i bez mogućnosti jasno definisanog načina upravljanja u pravnom smislu.

Dakle, kada se osniva D.O.O, odnosno započinje biznis putem jednočlanog D.O.O, prednosti u odnosu na preduzetnika nisu toliko izražene, ali su ipak i tada prisutne, o čemu će biti više reči na kraju izlaganja kada budemo striktno navodili prednosti i mane u poređenju ove dve forme-D.O.O. ili preduzetnik kroz direktnu komparaciju. U ovoj situaciji je u kasnijoj fazi mnogo lakše kroz jednočlani D.O.O. dalje uspostaviti partnerske odnose, primiti nove partnere – investitore, raspolagati vlasništvom i organizovati biznis, nego što je to slučaj kod preduzetnika.

• Strani jezici
• Informacione tehnologije
• Poslovne veštine
• Ostali tutorijali