Oblici radnih konflikata

U menadžment literaturi preovlađuju dva osnovna oblika radnog konflikta, iskazana u vidu štrajka i lock-outa. Dok se o prvom obliku relativno dosta zna, o drugom obliku saznanja su krajnje oskudna i nedovoljno osvetljena bar što se tiče čitalačke publike, jer je reč o novom i ređe primenjijvanom obliku radnog konflikta.

Štrajk

Štrajk je oblik radničkog protesta i borbe za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava kod poslodavca. Iskazuje se u zajedničkom napuštanju posla od strane radnika i njihovih sindikata, da bi se time poslodavac naterao da prihvati njihove uslove, najčešće iskazane u vidu povećanja najamnina i poboljšanja uslova rada. U štrajku postoje dve međusobno suprostavljene strane radnički sindikati i poslodavac.

Štrajk je pored svog osnovnog određenja –protest i borba – istovremeno i osnovno pravo podignuto na rang ustavne i zakonske kategorije, i kao takvo prvo je legalizovano u nizu kapitalističkih zemalja u kojem je i nastalo: U Engleskoj 189l, u Francuskoj i Nemačkoj 1919. u Jugoslaviji 1922, Italiji 1926, i u SAD 1935. godine. Štrajk isključivo organizuju i sprovode sindikati koji su u kapitalističkim zemljama postali istinski zastupnici radnika i njihovih prava, i obično su ravnopravna ako ne i jača strana od poslodavca.

U menadžment literaturi se navodi da je oko 90% uzroka za nastanak štrajka u nadnicama i uslovima rada, i za poslodavca je daleko isplativije da se preventivno deluje na radnike i njihove sindikate, kako bi se izbegli najavljeni štrajkovi, koji često donose veće gubitke od samih zahteva za povećanje nadnica.

U psihološkoj i sociološkoj literaturi postoje brojni kriterijumi po osnovu kojih se sistematizuju štrajkovi kao oblici radnih konflikata. Polazeći od kriterijuma legaliteta štrajkovi se dele na zakonite i nezakonite , odnosno legalne i nelegalne.

  1. Legalni i nelegalni štrajkovi: legalni štrajkovi su oni koji su zasnovani na pozitivnom zakonodavstvu – kako u pogledu najave, i načina odvijanja tako i po svojim ciljevima. Dok su nelegalni štrajkovi u suprotnosti sa pozitivno utvrđenim normama.

Polazeći od broja učesnika, štrajkovi se dele na opšte (generalne) i delimične (parcijalne).

  1. Opšti i delimični štrajkovi: opšti (generalni) štrajk može zahvatiti celo preduzeće, grupaciju reduzeća, pa čak i čitavu privrednu granu odnosno celokupnu privredu. To je za Vladu i državu najteži oblik radnog konflikta, jer dovodi u pitanje funkcionisanje države kao celine. Šteta od takvog vida štrajka je teško procenjiva, povrh svega nacionalna bezbednost i sigurnost su dovedeni u pitanje. Delimični štrajk uglavnom se odnosi na manji broj učesnika, najčešće pogon, deo organizacije, odnosno privredne grane.

Polazeći od kriterijuma obaveštenja poslodavca, štrajkovi se dele na štrajkove upozorenja i štrajkove iznenađenja.

  1. Štrajkovi upozorenja i štrajkovi iznenađenja: štrajkom upozorenja vođstvo reprezentativnog sindikata obaveštava poslodavca sa svojim zahtevima. Ti štrajkovi traju relativno kratko jedan sat ili jedan dan, kako bi na sebe skrenuli pažnju poslodavca na svoje zahteve, i ukoliko se ispune zahtevi radnika obično prerastaju u konflikt sa dužim trajanjem. Kod štrajka iznenađenja, poslodavac se unapred ne obaveštava, nego zaspoleni iznenada stupaju u štrajk, kao znak nezadovoljstva i po pravilu traju kratko, s tim da mogu prerasti u štrajkove sa dužim vremenskim trajanjem.

Polazeći od kriterijuma načina odvijanja štajkova, štrajkovi se dele na:

  1. Kružne štrajkove: štrajkovi kada više ključnih pogona jedne organizacije stupe u štrajk, tako da ostali ‘’štrajkbrekeri’’ ne mogu da nastave proces rada. Kružni štrajkovi su izuzetno efikasni oblik ranog konflikta.

5.Okupacione štrajkove: samo ime kaže da su usmereni na okupaciju organizacije, tako da radnici ne napustaju svoja radna mesta već danima ostaju na svojim radnim mestima, primoravajući poslodavca da ispuni njihove zahteve, jer je u nemogućnosti da nastavi bilo kakvu proizvodnju, odnosno pružanje usluga.

  1. Divlje štrajkove: su oni koji nisu organizovani od strane reprezentativnog sindikata, već od ‘’neformalne grupe’’ i kao takve sindikat ih ne priznaje.
  2. Štrajkove solidarnosti: su specifični oblik radnog konflikta u kojima zaposleni ne postavljaju zateve poslodavcu, već se isključivo solidarišu sa drugim organizacijama koje su u štrajku. Takvi štrajkov su po pravilu nezakolniti.
  3. Političke štrajkove: to su ustvari masovni, generalni štrajkovi, i uglavnom nemaju socijalne već isključivo političke zahteve. Uglavnom se odvijaju na javnim mestima (ulicama, trgovima, mostovima i sl). Po broju učesnika smatraju se generalnim štrajkom. Najveći generalni štrajk odigrao se u Engleskoj 1926. i Francuskoj 1968. godine

Lock-out

Lock-out je akcija i protivmera poslodavca na pravo radnika i njihovih sindikata na štrajk. Lock-out najčešće nastaje povodomkolektivnih pregovora o radu. Slično, kao i štrajk, lock-out je priznato pravo poslodavcu da pristupi slobodnom izboru sredstava borbe protiv radničkih sindikata da prihvate njegove zahteve.

Ovom obliku radne borbe uglavnom pribegavaju sitni poslodavci, a ređe velike kompanije. Velike kompanije u sukobu sa sindikatima se koriste sličnim metodama lock-outa, u prvom redu zatvaranjem jednog preduzeća u sastavu kompanije koje je suočeno sa štrajkom i njegovim otvaranjem u drugom delu zemlje, ili pak u inostranstvu. Kao i štrajk i lock-out ima niz specifičnosti od zemlje do zemlje.

Tako najrazvijenije zemlje sveta: SAD, Japan i Nemačka polaze od principa”jednakosti oružja u pravu rada i radnoj borbi” i zauzimaju isti stav prema štrajku i lock-outu. Mada su pravo na lock-out izvukli iz sudske prakse polazeći od ustavne odredbe o slobodi udruživanja i slobodnog izbora sredstava u radnoj borbi. Pri tome, sudska praska je to pravo o lock-outu zasnovala na dva osnovna principa: 1) princip jednakosti oružja u pravu rada, i 2) princip srazmernosti u upotrebi tih sredstava u radnoj borbi. Dok Italija i Francuska prave izvesne razlike – priznajući štrajk kao legitimno pravo radnika i njihovih sindikata, a lock-out pod tačno određenim uslovima.

Nije uobičajena praksa da se lock-out primenjuje prema jednom ili većem broju radnika. Naprotiv, da bi postojao lock-out poslodavac mora zabraniti pristup kompaniji ili delu kompanije većem broju radnika. Pri tome, poslodavac nije ograničen na zabranu pristupa samo radnicima koji su najavili učešće u štrajku, ili se već nalaze u štrajku. Lock-out se uglavnom odnosi na sve radnike preduzeća, kako one koji su uzeli učešće u štrajku, tako i na one koji su izrazili želju da ne prekidaju proces rada.

Na osnovu izloženog moguće je definisati lock-out kao: privremeno ili trajno zatvaranje kompanije od strane poslodavca u cilju vršenja pritiska na radničke sindikate da odustanu od svojih zahteva, ili pak da prihvate zahteve poslodavca iznete u radnoj borbi. Isto, kao i kod štrajka, i kod lock-outa postoje različiti oblici njegovog ispoljavanja, zavisno od kriterijuma vremenskog trajanja, tj. da li je odluka o lock-outu doneta pre izbijanje štrajka, u toku štrajka ili po njegovom završetku. Polazeći od tih kriterijuma lock-out se javlja u obliku preventivnog, odbrambenog, naknadnog i lock-out solidarnosti.

  • Preventivni (ofanzivni) lock-out: postoji onda kada poslodavac donese odluku o lock-outu pre izbijanja štrajka, kao mera prevencije sa ciljem da odvrati radničke sindikate od najavljenog štrajka.
  • Odbrambeni (defanzivni) lock-out: postoji u onom slučaju kada poslodavac donese odluku o lock-outu po izbijanju štrajka.
  • Naknadni (retorzioni) lock-out: postoji u onim slučajevima kada poslodavac donese odluku o lock-outu po okončanju štrajka.
  • Lock-out solidarnosti: postoji onda kada poslodavac pristupa lock-outu u cilju pojačanja pritiska prema radnicima kako bi solidarno pomagao druge poslodavce.

Tutorijali - Materijali za učenje