Momo Kapor – Citati i izreke

Momo Kapor

Momčilo Momo Kapor bio je srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, rođen 8. aprila 1937. godine u Sarajevu. Pored toga što se bavio slikarstvom, Momo Kapor proslavio se i kao pisac. Neke od njegovih najpoznatijih romana su “Provincijalac”, “Ada”, “Zoe”, “Od sedam do tri”, “Zelena čoja Montenegra”, “Hej, nisam ti to pričala”.. Umro je 3. marta 2010. godine u Beogradu.

Pogledajte neke od njegovih najzanimljivijih izreka.

Citati i izreke – Momo Kapor

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.

Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.

Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.

Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje?

Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare.

Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!

U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide. Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve. Tačno! – Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe.

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.

Izaberi momka koji će te odvesti kući da te upozna sa svojim roditeljima, a ne sa svojom spavaćom sobom.

Kažu da je knjiga najveći čovekov prijatelj, a to isto tvrde i za psa. Što se već jedanput ne odluče ko je najveći prijatelj pa da kupim psa, ili knjigu?

Postoji li večna ljubav? – Nisam večan pa ne znam.

Ne postoji grad na svetu, kao što je Beograd, u kome je svaki dan – istorijski.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: “Naše je samo ono što poklonimo drugima”.

Nije važno šta čovek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.

Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.